Foto: iStock/Gulliver
Mnogo je stanica na dugom i teškom putu do sazrijevanja. Neki događaji, poput objekata uz cestu, iz kojih dijete izađe nekako naraslo, zrelije i, takoreći, više. Djeca su različita i ne odrastaju sva na isti način. Neki su hrabri, znatiželjni, bezobzirni i bacaju se duboko u život (što god “duboko u život” značilo kad imaš 5 ili 10 godina). Drugi pak, poput moga (i poput mene), hodaju dugim unutarnjim putem dok nisu potpuno sigurni u sebe i da neće napraviti pogrešan korak, iskuse cijeli proces unaprijed, pa tek onda naprave stvar, kakva god bila .
Sjećam se priče prijatelja kako ga je otac naučio plivati. “Imao sam 4 ili 5 godina”, rekao je, “i užasavao sam se meduza. Jednog dana otac me odveo čamcem na more, zgrabio me i jednostavno bacio u juhu od meduza. Počeo sam vrištati, mahati ruke i noge, nekako sam uspio doći do čamca… i onda ga je povukao metar dalje, učinio je to još nekoliko puta dok nisam bio potpuno iscrpljen, histeričan… i mogao sam plivati.”
Moje iskustvo s plivanjem završilo je na potpuno drugačiji način. Bio sam vršnjak, u bazenu, s trenerom kojem sam vjerovao. Jednog me dana odveo s daskom na sredinu bazena – mene s jedne strane daske, njega s druge. “Obećaj mi da nećeš ispustiti ploču”, rekao sam. “Obećavam”, rekao je. I pusti je. I ja sam je pustio i potonuo kao željezo. Kao rezultat toga, već skoro 40 godina, svako ljeto učim plivati (jer to stvarno želim naučiti), i svaki put tonem kao pegla. Ali ne gubim nadu.
Sve ovo govorim samo da ilustriram da su djeca različita i da nema općih pravila o sazrijevanju, samostalnosti, preuzimanju odgovornosti i tome slično. Ono što za jedno dijete djeluje kao metoda i motivacija, za drugo je katastrofa. A konkretan razlog je što su moji počeli dolaziti samo iz škole.
Uspoređujući ga sa sobom ili njegovim ocem, bili smo puno neovisniji od prilično rane dobi. No koliko god kliše zvučalo, vremena su bila drugačija. Gradovi su bili drugačiji, ljudi su bili drugačiji, cestovni promet je bio drugačiji, i općenito je sve (unatoč manama političkog režima) bilo mirnije.
Živimo na prometnom raskrižju i škripa kočnica (a ponekad i smrskanog lima) gotovo je svakodnevna pojava. Razumljivo, pokušavala sam što duže odagnati stres i brige, ali moj sin sada ima 10 godina i zaključila sam da je krajnje vrijeme da sam krene kući, bez obzira koliko me to koštalo bijelih vlasi .
Razgovarali smo, objasnio sam mu, on je (malo na moje iznenađenje) to dobro prihvatio. Bilo je straha, bilo je tjeskobe, bilo je ponavljanja koraka (dobro, zovem te prije odlaska, gledam okolo na semaforu, ne trčim, ti me gledaš s balkona i mašeš mi, je li?) ). Ali bilo je još nešto. Iščekivanje, uzbuđenje, uzbuđenje. Nešto što ga je natjeralo da pita: “Zar još uvijek ne mogu ići kući?” kada sam predložio njegovom tati da ga odvede zbog jake kiše i jakog vjetra. “Naravno da mogu”, odgovorila sam. A ja sam nervozno i s iščekivanjem stajala na balkonu promatrajući promet i pucketajući prstima. I pojavio se on nasuprot, moj odrasli dečko s raskopčanom jaknom, ogromnim ruksakom na leđima, torbom za teretanu sprijeda i kišobranom koji je vjetar pokušavao otrgnuti. I skočio je i počeo mi mahati i prešao bulevar kao da je to učinio stotine puta. “Uspio sam!” – viknuo mi je ispod balkona. “Ti si moj junak!” viknula sam mu.
Onda je došao kući i bio je dva inča viši. I nekako s drugim samopouzdanjem bacio je ruksak, i nekako mi je usput javio da je pao na satu tjelesnog i gadno slomio koljeno i lakat, pa su ga odveli doktoru, a trenirka je bila jako poderana i više se ne isplati ne radi, “ali nema problema, zar ne?”. Dijete koje je donedavno mrmljalo “Mama, ugrizao me komaaaar”, odraslo je u jednom danu.
I to je jako lijepo. Kad postaneš majka, znaš unaprijed (ako si starija i svjesna) ili naučiš u hodu (ako nisi) da više nikada nećeš biti ovakva bezbrižna, neozbiljna, sebična osoba. Da ćete se brinuti za ovo dijete, o tome ćete razmišljati, koliko god ono bilo staro. Ali ne morate ga spriječiti da raste. A za bijele vlasi, hvala Bogu, izumljene su boje za kosu. I sve je u redu.